Јоргованка Табаковић – 02.09.2010.

Као што и сами видите, сведоци сте, економска политика у Србији се води у две равни. Та видљива раван је званични буџет, а невидљива, али главна раван је у ствари расипање новца уредбама Владе Републике Србије које се доносе готово сваке недеље, које се исто тако често мењају, којима се троши огроман новац који је у висини буџетског дефицита и за који, што је најважније, немамо ниједну једину анализу степена корисности тих инвестиција. Значи, узимате од гладних, узимате од оних који су изгубили посао и дајете онима који имају и које уопште не контролишете како употребљавају тај новац. Прво што желим да нагласим јесте то да јесу пожељне инвестиције у инфраструктуру у привреду, али је проблем у њиховој економској рационалности. То може да се измери на дирљив и непристрасан начин и због вашег интересовања, јер ја ћу вам поделити на крају конференције материјал, и одмах ћу вам рећи да постоје проверени модели како се то може утврдити. Шездесетих година господин Роберт Мекнамар који је дошао на чело Министарства одбране увео је систем планирање, програмирање буџетирање, ППБ систем по којем се за сваки уложени долар из буџета морао добити повраћај макар једног долара из пореских прихода. Основна логика и основни захтев економије је да макар не изгубите, да за један дати долар добијете у буџет поново долар. Затим 1964. године је Линдо Џонсон затражио да све федералне агенције и органи примене тај систем, али ми, али ова власт не жели да примени ту врсту формуле зато што би контролом ефикасности употребе пара из буџета сама себи потписла напуштање власти. Значи Влада Републике Србије неће да прихвати и примени опробани рецепт зато што би морала да призна своју немоћ и да одступи.

Знамо ми да би ова Влада за један или два мандата дала заиста све, али ако ја вама кажем да је једна од уредби којим се подстичу стране директне инвестиције таква да на један уложени динар се у буџет враћа свега 0,17 пара онда вам је потпуно јасно зашто квази банка највећа у овој Влади Министарство за економију и регионални развој никоме не подноси рачуне о ефикасности субвенционисаних кредита, старт ап кредита и свих осталих улагања из буџета. Значи кад се једно ново радно место стимулише са 2000 евра, повраћај у буџет је 0,88 пара, а кад се једно радно место стимулише са 10.000 евра што је регулисано уредбом малочас поменутом свега 0,17 пара се врати у буџет. Који би нормалан грађанин то радио,  сем сећате се приче господина Галија који је свакодневно размењивао новчаницу од 100 пезета за новчаницу од 50 свесно губећи да га његови другови не би узнемиравали и његов је циљ био да буде мир. А да ли је циљ грађана Србије да има Владу која трошећи нерационално новац и губећи будућност грађана Србије да остане на власти? Зашто се о томе не говори, о размерама расипања новца и ко о томе треба да говори ви и ми? Зашто о томе ћутите ви, не знам зашто наш глас се о томе не чује довољно,  изборна кампања на телевизијским екранима траје увелико. Ја вас молим из материјала које ће те добити и онога што ћу вам рећи да запамтите једну ствар, није важно утврдити да је агенција за мала и средња предузећа добијала исправну документацију за старт ап кредите који су финансирани из буџета Србије односно из џепова гладних грађана, ако је јасно да иза тих старт -ап кредита нису запошљавани људи и нису плаћани порези и доприноси што би морала држава да контролише и да има увид, зато што је то све у њеним рукама.

Онај ко не контролише новац који даје, а даје туђ новац, новац грађана, заслужује казну. Он за то мора да одговара. Наменска контрола кредита је за Владу најлакша ствар. Пуњење буџета је та наменска контрола. Ако ви стимулишете запошљавање, а немате уплаћене порезе и доприносе, јасно је да ваш новац не иде тамо где треба и џаба вам касније изненађивање и прича да ће полиција помагати наменску контролу кредита, то је прича са којом је господин Млађан Динкић изашао после афере са злупотребом тих старт-ап кредита. Грађане Србије не интересује проценат буџетског дефицита, као што пацијента кад оде код лекара не интересује којом методом ће бити оперисан. Њега занима да преживи, а лекар своју стручност доказује успехом операције. Нас данима замајавају о мерама које ће предузимати, али нам не кажу где су резултати који изостају годинама. Замајавају нас причом да су резерве и решења у смањивању плата и пензија, а не кажу да су размере расутих пара преко квази банака министарстава готово једнака буџетском дефициту. Траже да опозиција ради њихов посао и да им предлаже мере. Ево мера, примените оно што је Америка радила шездесетих година, са програмирањем, планирањем и буџетирањем онога што дајете из буџета, за почетак. Случај Србије, Светска банка је направила материјал – како са мање урадити више, а Србија ради обрнуто под оваквом Владом – како са више урадити мање. Доказе пресипање из празног и оног са дна онима који имају је исувише, па ви изволите прећуткујте то и даље. Кад празан стомак закрчи, биће прегласан, бојим се.

Захваљујем на пажњи. Добићете сви материјал и стојим вам на услузи за сва питања из области економије. Изволите.

Новинар: Имам једно питање које није баш економске природе. Какав је став Српске напредне странке по питању резолуције и да ли мислите да Србија треба да направи компромис са Европском унијом, када је реч о будућности Косова?

Мр Јоргованка Табаковић: Ми смо рекли да је требало све релевантне чиниоце позвати у писању те резолуције, а то јесте и питање економије. Управо се прича о Међународном монетарном фонду, о постигнутим резултатима, о томе ко је дошао на конференцију или није, покушава употребити као димна завеса за ту, како бих рекла, себичност у памети да се изађе са резолуцијом, а да нисмо за њу обезбедили саговорнике и подршку. О томе је господин Томислав Николић, заједно са господином Александром Вучићем, рекао све и ти ставови нису лични, већ су страначки и баш ништа немам да додам.

Само што могу да вам кажем следеће, да сам учествовала као посланик на семинару који је организовао Међународни монетарни фонд и било ми је занимљиво, поставила сам питање – откуд то да баш нас парламентарце зову на семинар. Били смо присутни, госпођа Сузана Грубјешић, Раде Обрадовић, Бранка Љиљак и ја. Питала сам их – а зашто парламентарци у овим разговорима. И схватила да њима треба подршка грађана Србије, јер и Међународни монетарни фонд тешко излази на крај са Владом као преговарачем. Поготово ако имате као преговарача господина Јегера с једне стране и господина Динкића, с друге стране, а сетите се 2007. године, када се формирала Влада, када је господин Динкић тврдио да има суфицит, Јегер писао у новинама о дефициту, приликом промене човека на челу министарства ми смо од господина Цветковића сазнали да је, у ствари, заиста реч о дефициту, а не суфициту. Такав однос, где ви покушавате да обманете сопствени народ, причом о висини инфлације и стандарда, где покушавате да обманете Међународни монетарни фонд, где покушавате да обманете и народ и Међународни монетарни фонд о стопи задужености, па тек Народна банка рече да смо се приближили критичној граници од 80, своди се на ону руску – ви можете да фарбате снег у црно један дан, али не можете целе зиме.

Има ли још питања? Хвала.