Јадранка Јоксимовић, Лале Павловић и Браца Петковић - 08.05.2010.

На почетку ћу само да сумирам какав је пресак стања кровних институција националне културе. Народни музеј не ради пуних седам година, ево ушли смо заправо у седму годину, Народна библиотека редуковано ради  већ више од 4 године. Дакле, за највећи број грађана Србије је она потпуно недоступна сем  за оне докторанте или неког ко ради научне радове па  селективно може да се послужи публикацијама из фантастичне збирке од преко 5 милиона књига. Дакле и она селективно ради и то више од 4 године што је, да вам кажем, неславан рекорд, јер Народна библиотека није толико радила једино за време немачке окупације од 1941. до 1945. године. Музеј савремене уметности ушао је већ у трећу годину како не ради, а Историјски музеј Србије и Музеј града Београда немају ни своје објекте.  То је отприлике пресек стања институција националне културе данас. Толико о културним посланицима и нашим културним представницима власти. Само још једну ствар око Народног музеја, а онда ћу препустити детаље колегама из Савета за културу наше странке. Недавно је био одржан састанак Управног одбора Народног музеја и Влада се огласила поводом пројекта који је наручен пре пуних седам година за реконструкцију Народног музеја и који је сада оцењен као нефункционалан у музеолошком смислу, потпуно нелогичан и беспотребан и уз све то прескуп. Морам да вас подсетим да стручна јавност пуних седам година упозорава на лош пројекат какав је урађен и какав је предвиђен за реконструкцију Народног музеја, а ево и наша странка пуних годину дана поставља то питање. Углавном су се прилично индиферентно односили према нашим питањима. Ево данас они то признају па ми да видимо где је тих седам година прошло, који су то скакавци појели седам година Народног музеја.
Детаље о томе ће вам рећи Радослав Лале Павловић, члан Савета за културу Српске напредне странке, господин Браца Петковић и госпођица Лидија Божић.

Радослав Лале Павловић: Молио сам Јадранку да нас представи као примитивце, она није хтела, пошто смо ми део некултурне Србије, значи примитивни, а ја сам онај неучени и неискрени, ја сам уствари радикалкоји се лажно представља да је напредњак, али у то име имам част да се могу осетити примитивцем као и мој уважени колега Браца, један угледни примитивац. Али ми смо бавећи се овим невољама културе у Србији дошли до неких података и била би велика штета да их не поделимо са јавности. Јавност не зна неке стари и биће јако занимљиво и биће на одређен начин шокирана. Говорићу што занимљивије и краће о Народној библиотеци Србије. Србија је имала Народну библиотеку, она већ улази у следећу годину како не ради, као што је Јадранка рекла, није радила два пута, једном у време аустроугарске окупације, други пут за време када је била спаљена захваљујућу бомбама на Косанчићевом венцу. Тај пројекат који се зове Библиотека Србије води један чиновник државни господин Сретен Убричић и треба рећи неколико стари о том  чиновнику, јер припадају неком домену добрих романа, занимљивих прича као јак стрип, рецимо као Алан Форд. На пример један од подвига је био када је 72 сата у Храму Светог Саве било изложено Мирослављево јеванђеље. То је јеванђеље које су својевремено држали краљеви династије Немањића, касније Карађорђевића и Обреновића, она је стара око 800 година и спада међу 120 највреднијих експоната коју је српска рука створила. Тако се то тумачи и то је, пошто музеј не ради, онда је било у библиотеци и онда је то господин директор договорио са црквом и ставио је у Храм Светог Саве, то је клима комора, пошто је реч о књизи старој 800 година. Ту је један круг обезбеђења око да се не би нека штета произвела. Мислим, то је све супер, проблем је само што  унутра у тој клима комори није било Мирослављево јеванђеље већ један фототипски примерак. То је тако једна прича која ће ући у историју културе у Србији.

Што се тиче реконструције Народне библиотеке која траје 4 године са прекидом рада, имали смо исти пример да је Универзитетска библиотека у Београду  реконструисана, али није прекидала са радом. Народна је требало да буде отворена 1. јула 2008. године,  значи улазимо већ пред крај друге године. Занимљиво је такође за господина Угричића да се он представио када је дошао, када су га довели на ту функцију, као човек дисконтинуитета. Значи, задатак инситуција културе као што је и библиотека Србије да афирмише националну културу, ако је реч о дисконтинуитету онда је реч о томе да се не афирмише национална култура и занимљиво је да је такав директор доведен. Важно за његову биографију, односно за оне који су га поставили, јер све ипак чине људи, је што је био координатор програма Сороша 3 године у Приштини и са тог места је дошао на једно од најважнијих места у култури Србије, а затим направио неколико потеза који су фантастични. Први потез је да се више не слави 4. април као дан библиотеке, то је онај дан када је запаљивим бомбама спаљена библиотека на Косанчићевом венцу то је сада 28. фебруар1932. године. Онда на улазу, сећам се док сам још био студент, то је било јако давно, ту је једна витрина са угљенисаном књигом са Косанчићевиг венца, та књига је склоњена . И оно што је исто тако важно, мора да се зна је да се под кровом библиотеке Србије сместио документарни центар ратова 1991 – 1999 године, где се прикупља грађа за теме као што су Вуковар, Сарајево, Сребреница, претпостављате какав задатак то има.

За крај, није неважно, један цитат да прочитам он је изузетно занимљив и остаће као сведок времена, о том цитату ће се сигурно говорити и за 15 и 20 година у контексту оних који су поставили онога да води библиотеку Србије. Цитирам:
У једном интервјуу јавно је директор библиотеке рекао овако: Савест ти је у једном часу била одбачена, јер је обавезивала на људски доследан начи па је било лакше одрећи је се. Треба освестити порекло порицања, треба се отргнути од опсена о сопственој первивечности и жртви у има којих се општина згрешила. Треба погледати страцију последице, треба осетити бол, треба вратити савест у свест, треба се суочити са последицама својих варварских поступака, треба пожелети да се опет буде легитимно људско биће, треба признати, треба се покајати, треба замолити за милост опроштења и то је наша нада, нада да будемо људи као што је покојни патријарх Павле рекао, иако смо Срби.
Он је и даље директор на вратима библиотеке и даље пише упозорење пажња  - градилиште. Колико ће година катанац на вратима стајати Народне библиотеке Србије, тачније шта је Влада Србије наредила том чиновнику, колико јеш не сме да ради основна школа нације. То је наше питање и сада дајем реч свом колеги господину Браци Петковићу.

Браца Петковић: Хвала. Добио сам задатак програм музеја, недавно је у штампи о томе било речи и огласио се и министар култире Небојша Брадић. Депо који је месечно требао да буде плаћен 35 хиљада евра, видели смо слику чак у новинама,  налази се под водом. Он није прорадио, али судски процес је кренуо и Кунстранс фирма која је изградила тај депо тражи огромну одштету коју држава треба да плати. Значи та друга Србије, културна, је произвела невиђене штете за културу овога народа. Ево пролазећи овде поред музеја, дакле ви ћете добити овај материјал који говори о томе шта је урађено до сада, али кажем, било је недавно и у штампи тако да су то познате ствари, са фирмом Ракочевић инжењеринг која је правила један мегаломански пројекат за одржавање, кошта стотине хиљада евра месечно, а ми видимо да не могу ни шалоне ни прозоре да оперу. Тај музеј изгледа потпуно сабласно као некаква сценографија из Хичкоковог филма. Дакле, сума њиховог културног рада је погубна, то је регистар штета које су нанели које ће се тешко поправити. Мене страх хвата  ако сада дође неко други ту како ће да поправи. Пазите Музеј савремене уметности који је потпуно једна ствар која нас репрезентује у Европи као земљу која је потпуно раме уз раме са немачким и француским сликарством из тог периода. На пример када ми неко долази из иностранства прво га одведем у Музеј савремене уметности и човек сасвим другачије разговара са мном. Потом дођем у Галерију фресака и ту  човек не може да се начуди да то постоји. Међутим, то је све сада разорено. Не бих хтео пуно да вас задржавам, углавном директорка музеја која не присуствује конференцијама за новинаре, Татјана Цветићанин, која је увек на неком путу и кажем та матична кућа свих, мајка свих српских музеја се налази у катастрофалном стању. Када се мајка у оваквом стању налази на шта личе деца? У материјалу који ћете добити су све познате ствари, све културне установе су просто разорене за ових десетак година.
Хвала вам